Forum: "Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdravstvenom osiguranju"

Prim. Dr Miodrag Živković , HBO centar, Beograd smatra da zdravstveni sistem u jednoj zemlji treba da bude objedinjen i da ima za glavni cilj da vodi brigu o zdravlju naroda i da ne bi trebalo da postoje nikakve podele.

„Pojava privatne prakse bila je baš stresna za državu koja tada nije znala šta da radi sa nama privatnicima, a mi nismo imali nikakav uticaj na zakonodovce, što je slično i danas. Ono što je izvesno je to da imamo obaveze, ali ne i tolika prava koja imaju državni lekari."

On je  naveo da doktori privatne prakse i dalje nemaju pravo da napišu recept ili uput, ili pak da otvore i predlože bolovanje, jer o tome odlučuje izabrani lekar.

„Ta ograničenja nas dovode nas u priliku da krvavo radimo kako bismo mogli da ispoštujemo obaveze koje imamo prema državi", rekao je Živković i dodao da je svestan da je državno zdravstvo državna firma i da je zbog toga zaštićeno, što u određenim slučajevima prelazi mere prihvatljivosti.

„Za razliku od privatnika državni lekar ima svoja prava: može da radi u državnoj ustanovi; ima pravo da radi privatno u državnoj ustanovi; ima pravo da ima privatnu ordinaciju i ima pravo da radi u bilo kojoj privatnoj ustanovi", naveo je Živković i podvukao da takav položaj stvara različita finansijska polazišta između privatnog i državnog lekara, a sve to ukupno stvara jednu „sivu zonu" koja se ne kontroliše.

Doktorka Jasna Ristić, specijalista socijalne medicine osvrnula se na Zakon o zaštiti dokumentacije, na čijoj izradi je i učestvovala i koji je zaživeo 2016. godine, kada je uvedeno elektronsko poslovanje i razvoj integrisanog zdrastvenog informacionog sistema.

„Zakazivanje pregleda predstavlja dosta veliki problem trenutno, a podaci bi trebalo da budu mnogo kvalitetniji", kazala je ona i dodala da su i državne i privatne zdravstvene ustanove dužne da dostavljaju podatke o svom radu, što se najčešće ne radi na adekvatan način. 

Ristić je navela da je to važno pitanje radi evidencije istorije bolesti pacijenta, ali i kada je reč o različitim planiranjima u finansijama i organizaciji. 

Tatjana Macura, narodna poslanica i aktivistkinja udruženja " Mame su zakon”, kao generalni problem iznela je nedostatak javne rasprave uoči usvajanja zakona u Narodnoj skupštini, a često se ne poštuju ni zaključci koji su proizvod tih javnih rasprava.

„Odredbe koje su definisane u zakonu vrlo često nisu dovoljno precizne i onda se dobije obećanje da će oni biti rešeni podzakonskim aktima, koji u praksi ili kasne ili su još konfuzniji nego što je sama odredba u zakonu", objasnila je Macura.

Ona je istakla da nam nedostaju kvalitetni podaci, ali i da se mora voditi računa o njihovoj bezbednosti, jer se dešavalo da su hakeri uspevali da zakažu tretmane u nekim institucijama i da je ostalo nejasno do kraja ko sve može da pristupi tim podacima.

Advokat Aleksandar Stanimirović je tom prilikom ukazao na problem naknade za žene koje su na trudničkom bolovanju.

„Mislim da bi moglo da se nađe jedno fer, pošteno i efikasno rešenje za trudnice i porodilje, a da pritom cenimo njihov položaj, ličnost i vrednost koje donose društvu".

On je rekao da nema nikakvog razloga da zaposlene i nezaposlene žene budu u neravnopravnom položaju kad je ta tema u pitanju i da ćemo tek uspostavljanjem ravnopravnosti moći adekvatno da se borimo za natalitet.

Stanimirović je podvukao da je jedan od najvećih problema u zdravstvu odliv mozgova i odlazak lekara u druge zemlje.

„Programi izvoza radne snage iz Srbije se sprovode preko Nacionalne službe za zapošljavanje. Mi donosimo zakonske propise koji treba da nam pomognu, a s druge strane izvozimo lekare", rekao je on i naglasio da nam u tom slučaju ne vrede ni dobra zakonska rešenja, ako nemamo lekare i ostalo medicinsko osoblje koje bi sve to na adekvatan i funkcionalan način implementiralo.

Govoreći o Zakonu o zdravstvenom osiguranju, Stanimirović je istakao treba raditi na dobrovoljnim zdravstvenim osiguranjima, jer je to jako važan segment, kao i edukacija građana u tom pogledu.

On je istakao da ulogu informisanja i edukacije treba da preuzmu država, mediji i nevladin sektor, kako bi se izbegli nesporazumi i sudski sporovi zbog nesporazuma koji nastaju kada građani ne znaju koja tačno prava ostvaruju iz kog osiguranja.

Prim. Dr Miodrag Živković , HBO centar, Beograd smatra da zdravstveni sistem u jednoj zemlji treba da bude objedinjen i da ima za glavni cilj da vodi brigu o zdravlju naroda i da ne bi trebalo da postoje nikakve podele.

„Pojava privatne prakse bila je baš stresna za državu koja tada nije znala šta da radi sa nama privatnicima, a mi nismo imali nikakav uticaj na zakonodovce, što je slično i danas. Ono što je izvesno je to da imamo obaveze, ali ne i tolika prava koja imaju državni lekari."

On je  naveo da doktori privatne prakse i dalje nemaju pravo da napišu recept ili uput, ili pak da otvore i predlože bolovanje, jer o tome odlučuje izabrani lekar.

„Ta ograničenja nas dovode nas u priliku da krvavo radimo kako bismo mogli da ispoštujemo obaveze koje imamo prema državi", rekao je Živković i dodao da je svestan da je državno zdravstvo državna firma i da je zbog toga zaštićeno, što u određenim slučajevima prelazi mere prihvatljivosti.

„Za razliku od privatnika državni lekar ima svoja prava: može da radi u državnoj ustanovi; ima pravo da radi privatno u državnoj ustanovi; ima pravo da ima privatnu ordinaciju i ima pravo da radi u bilo kojoj privatnoj ustanovi", naveo je Živković i podvukao da takav položaj stvara različita finansijska polazišta između privatnog i državnog lekara, a sve to ukupno stvara jednu „sivu zonu" koja se ne kontroliše.

Doktorka Jasna Ristić, specijalista socijalne medicine osvrnula se na Zakon o zaštiti dokumentacije, na čijoj izradi je i učestvovala i koji je zaživeo 2016. godine, kada je uvedeno elektronsko poslovanje i razvoj integrisanog zdrastvenog informacionog sistema.

„Zakazivanje pregleda predstavlja dosta veliki problem trenutno, a podaci bi trebalo da budu mnogo kvalitetniji", kazala je ona i dodala da su i državne i privatne zdravstvene ustanove dužne da dostavljaju podatke o svom radu, što se najčešće ne radi na adekvatan način. 

Ristić je navela da je to važno pitanje radi evidencije istorije bolesti pacijenta, ali i kada je reč o različitim planiranjima u finansijama i organizaciji. 

Tatjana Macura, narodna poslanica i aktivistkinja udruženja " Mame su zakon”, kao generalni problem iznela je nedostatak javne rasprave uoči usvajanja zakona u Narodnoj skupštini, a često se ne poštuju ni zaključci koji su proizvod tih javnih rasprava.

„Odredbe koje su definisane u zakonu vrlo često nisu dovoljno precizne i onda se dobije obećanje da će oni biti rešeni podzakonskim aktima, koji u praksi ili kasne ili su još konfuzniji nego što je sama odredba u zakonu", objasnila je Macura.

Ona je istakla da nam nedostaju kvalitetni podaci, ali i da se mora voditi računa o njihovoj bezbednosti, jer se dešavalo da su hakeri uspevali da zakažu tretmane u nekim institucijama i da je ostalo nejasno do kraja ko sve može da pristupi tim podacima.

Advokat Aleksandar Stanimirović je tom prilikom ukazao na problem naknade za žene koje su na trudničkom bolovanju.

„Mislim da bi moglo da se nađe jedno fer, pošteno i efikasno rešenje za trudnice i porodilje, a da pritom cenimo njihov položaj, ličnost i vrednost koje donose društvu".

On je rekao da nema nikakvog razloga da zaposlene i nezaposlene žene budu u neravnopravnom položaju kad je ta tema u pitanju i da ćemo tek uspostavljanjem ravnopravnosti moći adekvatno da se borimo za natalitet.

Stanimirović je podvukao da je jedan od najvećih problema u zdravstvu odliv mozgova i odlazak lekara u druge zemlje.

„Programi izvoza radne snage iz Srbije se sprovode preko Nacionalne službe za zapošljavanje. Mi donosimo zakonske propise koji treba da nam pomognu, a s druge strane izvozimo lekare", rekao je on i naglasio da nam u tom slučaju ne vrede ni dobra zakonska rešenja, ako nemamo lekare i ostalo medicinsko osoblje koje bi sve to na adekvatan i funkcionalan način implementiralo.

Govoreći o Zakonu o zdravstvenom osiguranju, Stanimirović je istakao treba raditi na dobrovoljnim zdravstvenim osiguranjima, jer je to jako važan segment, kao i edukacija građana u tom pogledu.

On je istakao da ulogu informisanja i edukacije treba da preuzmu država, mediji i nevladin sektor, kako bi se izbegli nesporazumi i sudski sporovi zbog nesporazuma koji nastaju kada građani ne znaju koja tačno prava ostvaruju iz kog osiguranja.